Нове парадигме односа социологије и историје – од негације ка интеграцији

Abstract

У раду ћемо разматрати однос двеју независних научних дисциплина, социологије и историје, током дугог периода њиховог академског постојања. Овај однос, настао као последица заједничког предмета истраживања, дуго времена се кретао од потпуне узајамне негације, преко увиђања потреба за сарадњом, до стадијума када је практично немогуће разлучити где престају компетенције једне науке, а почињу компетенције друге науке, и обрнуто. У том периоду сазревања и јасног диференцирања појединачних научних дисциплина, од огромне је важности проучити допринос теоретичара и истраживача како социолошких тако и историјских наука и уочити њихова запажања у погледу односа ових наука. На тај начин, приказаћемо да је читав спор настао као потреба да се социологија као млада научна дисциплина конституише у академској заједници, и да јој се јасно одреди предмет, али и што је још важније, метод истраживања. У том академском „лутању“ и „тражењу себе“ неминовно се долазило у „сукоб“ са другим научним дисциплинама које имају исти предмет истраживања, а у овом случају историјом. Временом, и у разним фазама академског сазревања, и социологија и историја схватају да „монопол“ над друштвом као предметом истраживања не мора значити и негацију друге научне дисциплине, већ може послужити као основа за интердисциплинарну сарадњу која ће дати значајније резултате истраживања